A šta treba da uradimo da bi gladni bili manje gladni? Da im pomognemo? Ma jok! To se od nas uopšte ne očekuje. Mi u znak solidarnosti štrajkujemo glađu jedan dan. Zašto? I onda ja tako gledam u te reklame i pitam se ko je ovde lud.

Da je moć jedne riječi toliko jaka iako se ona sama izvitoperila do neprepoznatljivosti. I protiv toga se treba boriti, kritikovati i nastupati što jače. Zato je potrebno stalno voditi dijalog, a ne postavljati apriorne sisteme vrijednosti. Jedna riječ ne smije da ima takvu i toliku moć. 

Ovo ne samo da potvrđuje ono što je itekako poznato – da su sportske pobede neodoljiv afrodizijak za političare, uvek gladne tuđeg uspeha koji mogu da iskoriste za sebe – već pokazuje do koje su mere srpski političari spremni da idu kako bi narodu, kojem nemaju da daju hleba, poklonili makar igara.

Šta se zapravo zabranjuje? Vrednosti jedne ili više organizacija, sama organizacija ili pojedini članovi organizacija? Radi se o tome da su predmet zahteva za zabranu organizacije koje afirmišu nacionalne, a ne građansko-egoističke vrednosti. 

Skandalozno je da se u jednom malom, ali glasnom delu srpske javnosti moje u osnovi benevolentne teze shvataju kao jeretičke. Ako me je neko bespravno bombardovao i otima mi deo teritorije, valjda ja mogu da zviždim njegovoj himni? A vi mu aplaudirajte.

Evroatlantske snage, a pod njima podrazumevam zagovornike punog uključivanja Srbije u američki sistem klijentskih država, kontrolišu sve značajne elektronske i većinu štampanih medija, u obimu o kome je Miloševićev režim samo mogao da sanja.

Niko ne može imati monopol na zastupanje i tumačenje antifašizma, istorijske istine i nacionalnog interesa. Ovo nije vreme za trijumfalizam i ideološku isključivost, već za odbranu temeljnih demokratskih načela. Jedino tako ćemo moći da spoznamo koje je pravo lice Srbije.

Postoji konsenzus Druge Srbije i mnogih političkih stranaka, koje su sada okupljene u jednoumnoj i svemoćnoj vlasti, najmanje osam godina, da su njihovi najveći neprijatelji Vojislav Koštunica i DSS. I kada su na vlasti i kada nisu. I da su DSS i Koštunica dežurni krivci za sve.

Tek pažljiva analiza teksta Statuta koji dođe u Skupštinu na usvajanje pokazaće koliko je tu reč samo o dodavanju šminke, kako bi se sakrila stara, državno-dualistika ambicija vojvođanske birokratije, a koliko stvarno popravljanje jednog opasnog dokumenta.

„Država“ koja je izneverila njih, nije ista „država“ koja je izneverila nas. Njihov problem sa „državom“ leži u fizičkoj nemogućnosti vladajuće elite da zaštiti njihove političke i socijalne kaprice. Problem koji njihova „država“ ne može da reši smo mi, svi mi koji mislimo drugačije od njih.